Od današnje Bajše jedan kilometar južno, u dolini Bačer (Bácsér) na zapadnoj obali, izdvajaju se ostaci jedne crkve i ostaci jednog groblja. Groblje se nadovezuje na crkvu. Izgradili su ga Mađari, i ovo  mesto je nazvano Kečkeš part (Kecskés-part). 1977. godini ovde je izvršeno arheološko ispitivanje. Ustanovljeno je samo da je crkva građena u romanskom stilu u XI. ili XII. veku. Ovu crkvu su uništili tatari u XIII. veku. Građevinski materijal je prevežen na nepoznato mesto. Kasnije je na ovom mestu izgrađena jedna manja crkva, koja  je uništena za vreme Turaka. Ova ispitivanja je vršio Sekereš Laslo (Szekeres László) arheolog, po njemu srednjevekovno naselje  nazvano Nađbajč (Nagybajcs (Nagybaych)), odnosno Velika Bajša nalazilo se na ovom mestu.

    Severno od Bajše na nekadašnjem Vojnits Stufi salašu, na spajanju dve grane Krivaje (topolske i moravičke grane), 1956. godine našli su srednjovekovne zemljane sudove, koje dokazuju da je tu bilo nekada naselje. U dolini topolske grane nađeni su ostaci groblja.

    Severno od gore navedenih nalazišta se nalazi nalazište Zabašta. Sa ovoga mesta u pedesetim godinama je odneto, bez kontrole mnogo zemlje i stim je uništeno mnogo srednjovekovnih grobnica. Odavde je 1956 odneto u Subotički muzej nekoliko za XV. i XVI. vek karakterističnih ukrasa za odelo (pozlaćeni, srebrni disk, četvorougaoni pozlaćeni kov, ukrašen listovima).

    O ovim nalazištima nema pisanih dokumenata, zato istorijska imena su samo pretpostavka.

    U XII. i XIV. veku naseljena mesta našeg područja se nalaze na obali Dunava i Tise. Kasnije ljudi se povlače u sredinu Bačke na obale jezera i močvara. Tu su našli dovoljno trske za gradnju svojih koliba, kao i bolje uslove za lov i ribolov i dovoljno vode, naročito za vreme suša. Doline su obezbeđivali zaštitu od velikih vetrova, koji su bili uzroci velikih požara. Ovi požari su nekada uništili čitavo selo.

    Pored jednog potoka, pored Krivaje je osnovana Bajša. Potok Krivaja je na mađarskom jeziku "Bácsér" - Bačer, a u jeziku naroda se još naziva "Bara" ili "Šanac". To je bilo nekada velika močvara, a današnji oblik reke je dobila između XIX.i XX. veka, kada su izvršili regulisanje voda. 

    Bajša se ne pojavljuje u pisanim dokumentima pod istim imenom Biskup Laslo 1334. godine spominje pod imenom  "Zurduch in comitatu Bachiensi", odnosno pod imenom Surdok u županiji Bač. Ime Surdok označava od vode izdubljeno strmo selo, uska duboka dolina. Surdok odprileke se nalazilo pola kilometara od Bajšanske granice 1774. godine. Danas je to već teritorija Bajše, a Surdok se nalazi južno od Bajše.

    Kralj Matija ovu teritoriju poklanja majci Silađi Eržebetu, sa okolnim mestima Đurđin, Bajmok, Žednik, Čantavir, Pačir, Velika Bajša i Mala Bajša. Od današnje Bajše jedan kilometar (u XVIII. veku na raskršće somborskog i bajanskog puta) se nalazila Nagybaych. Za vreme turaka ovo naselje je potpuno uništeno. Na ovom mestu se nalaze ostaci jedne stare crkve. Ovo mesto današnji stanovnici nazivaju Templomhegy. U susedstvu Velike Bajše se nalazila Mala Bajša, od koje se razvila današnja Bačka Topola. Sa ovih teritorija Silađi Eržebet je imala velike prihode, od kojih je održavala dvor i raskošno živela. Ovo dokazuje da su teritorije bile obrađene i bogato su rodile. Obrađene površine stalno su u rastu do 1526. godine. Od 1485 godine vlasnici Bajše su familija Dóczi, koji nisu imali mušku decu, zato tadašnji kralj Bajšu poklanja braći András i Ambrus Both.  Bajša je 1504. godine pripala Corvin János-u.

    Od polovine XV. veka do bitke kod Mohača stalnoBajša je u stalnom razvoju. Posle isterivanja Turaka na rukom crtanim mapama se vide kuće, bunari, njive, vinogradi pored puteva. Za vreme Turaka razvoj Bajše potpuno je stao, na osnovu čega možemo ustanoviti da ovi objekti su nastali pre mohačke bitke.

    Po pojedinim izvorima i istočno od Bajše je bilo jedno nasejeno mesto, po imenu Hímesegyház. Ovo mesto isti izvori spominju između 1462. i 1504. godine. Još istočnije se nalazilo i mesto Nagy Völgy.

    Za vreme Turaka nadbiskup od Kaloče je skupljao rentu od svojih članova, na mestima gde nije bilo turske straže. Tako je za Bajšu to iznose 24 novčane jedinice i jedan par čizama. Vlasnici zemljišta su se povukli na sever od Turaka, ipak život nije stao u Bajši.

    Subotička nahija 1580. godine (nahije - turska upravna jedinica) Bajšu spominje kao svoje vlasništvo sa 27 kuće čiji stanovnici plaćaju porez. 1590. godine selo je već pripadalo somborskoj nahiji sa 27 kuća.

    U  turskim knjigama za porez 1639. godine registrovano je u Velikoj Bajši 26, u Maloj Bajši 21,a u Pačiru 16,i u Subotici 49 kuća. Ovi podaci prikazuju, da je Bajša, u odnosu na ostala mesta, bila prilično razvijena. Pri kraju turske vladavine Bajša počinje svoj novi razvoj.

    Interesantno je spomenuti da ne postoje zapisi o krađama i pljačkama na ovoj teritoriji, dok su u susednom Sremu i Slavoniji česte ovakve pojave.

    Za vreme turske vladavine (odprilike 170 godina - od 1526. bitka kod Mohača do 1697. bitka kod Sente) ne primećuje se razvoj na ovim teritorijama. Ne možemo govoriti o depopulaciji  Bajše, mada je ova pojava bila karakteristična za ostala susedna mesta. Turci su napustili Bajšu 1686. godine, i čime se na ove prosotore vratio potpuni  mir. Posle turske vladavine Bajšom, sledi austrijska vladavina.

    Posle ponovnog zauzimanja Budima (2. semptembra  1686.) teritorija današnje Bačke se oslobodila od Turaka. Sa druge obale Tise manje grupe turskih trupa napadali su stanovništvo, pljačkali i zarobili. Druga obala Tise je još pripadala Turskoj vladavini. Stanovništvo je zbog toga bežalo na teritoriju močvara, gde ih ove trupe nisu mogle dostići. Mirniji život donela je 1697. godina. U ovoj godini Eugen Savojski je sa svojom katoličkom vojskom odneo veliku pobedu nad turskom vojskom.

    Mir nije trajao dugo. Veliki deo Bačke potpuno je uništen za vreme oslobodilačke borbe Rákóczy-a, u trajanju od 1703 do 1711 godine. Satmarskim mirom 1711. godine Bajša je pala pod komorsku upravu. Komora je dala pod zakup pojedine teritorije Bajše. Najćešće su na ovim teritorijama prodavci stoke su napasali svoju stoku. Za stoku je trebalo obezbediti vodu i zato su bušili bunare. Vodu iz bunara su koristili samo vlasnici, drugima su naplaćivali. O visini zakupa nije ostalo tačan podatak, zna se da je zakup trajalo najčešće 10 godina.

    11. juna 1751. godine Marija Terezija Bajšu daje Zako Stevanu pod uslovom, da je on obavezan naseliti. Zako Stevan 1. marta 1751. godine dobija titulu za svoja dela učinjena u bitkama protiv Turaka, posle prestanka pograničnog područja na Tisi. Ovo područje je obrazovano posle Senćanske bitke za uništavanje manjih turskih trupa, koji su četovali. Od 1751. godine Bajša postaje ponovo naseljeno mesto.

    Pošto je u okolini samo Topola bila naseljena, stanovništvo je trebalo dovoditi iz dalekih naselja. Prvi kolonisti su bili Slovaci  i Mađari iz Gornje Ugarske, a Srbi su naseljeni iz pograničnih mesta. U prvoj grupi je bilo 40 srpskih porodica. Vlasnik zemlje je u prvoj godini podelio kolonistama zemlju, uzorao zasejao, tako da bi do prve žetve kolonisti su mogli da prežive. Oslobodio ih je od poreza, a oni koji su se bavili vinogradarstvom nisu morali plaćati porez pet godina.

    Zako Stevan je imao probleme materijalne prirode, zbog kolonista, i zbog teškoća u gazdovanju. Zbog toga je morao je da proda polovinu Bajše braći Vojnits (Lukács i Jakab), za 13.000 fointi. Kasnije su braća Vojnits gospodarila polovinom Bajše. Pored porodice Zako i Vojnits poznate plemićke porodice su bile još Falcion, Lelbach, Fernbach, Wamoscher. Posle smrti Stevana Zako njegov sin Petar je nasledio donju polovinu Bajše. Glavna ulica još uvek nosi ime Zako.  

    Broj stanovnika od 1750. godine stalno se menja, pošto se na čitavoj teritoriji stanovništvo se ponovo naseljava, pa su porodice imale mogućnost biranja mesta stanovanja.

    Bajsani su se bavili zemljoradnjom, stočarstvom i zanatsvom. Sredinom XVIII. veka glavni proizvodi poljoprivredni proizvodi bili su kupus, grašak, groždje i sočivo. Kasnije se pojavljuju lan, pasulj, sirak, kukuruz, pšenica, ječam i zob. U stočarstvu uglavnom se bave govedarstvom, u manjoj meri ovčarstvom i svinjarstvom. Od zanata najpoznatija su mlinar, kolar, mesar, kovač i berber.

       Pri kraju XVIII. veka formirala se jedna, u feudalnom sistemu, organizovana seoska zajednica.

    Godine 1753. je otvorena prva kafana, a 1790. postoje već tri kafane.U 1806. godini u Bajši je bilo četiri obična mlina i jedna vodenica. Rezultati privredne revolucije se pojavljuje pri kraju 1800. godina. Do 1812. godine u Bajši su postoljale tri prodavnice. Najznačajnija roba u to vreme je bila kuhinjska so.U Bajši je 1908 godine postoljala fotografska radnja. Trgovinom su se bavili uglavnom srpsko i jevrejsko stanovništvo.

    Gradska kuća izgrađena je 1881. godine, a  radove je izvodio majstor Jakob iz Crvenke.

    Bajša je i ovo vreme pripadala Bačko-Bodroškoj županij, koju je bečki dvor ukinuo nakon revolucije 1848./1849. Ova teritorija pripala je Srpskoj Vojvodini od 1849. do 1859. Kada se ponovo vratila županijska uprava. Na prelasku iz XIX. u XX. vek Bajšu spominju u Topolskom srezu. U ovo vreme se spominje prvi put ciglana, i to je jedini privredni objekat u selu.

    Razaranja prvog svetskog rata su zaobišla Bajšu, ali muško stanovništvo je učestvovalo u bitkama, uglavnom na italijanskom frontu u službi Austrougarske. Posle prvog svetskog rata Austrougarska se raspala i Bajša je sa čitavom Vojvodinom pripala Kraljevini SHS. 1921. godini u selo su stigli srpski kolonisti.

    Za vreme drugog svetskog rata Bajša je ponovo pod mađarskom upravom. Više muškaraca iz sela učestvovao je u mađarskoj vojsci u borbama protiv Rusije na istočnom frontu. Od 1941. godine srpsko stanovništvo je deportovano i na mesto njih su došli stanovnici iz Bukovine. Oni su 1944. godine prešli u mađarska sela. Kasnije kad je već slabio fašizam, formirana je Petefi brigada. I ovde je učestvovalo više Bajšana.

    U toku obnove države i u Bajši je izvršena nacionalizacija, tako je i nastala prva socijalistička zemljoradnička zadruga. Elektrifikacija sela, izgradnja puta za Topolu je urađena 1946 godine.    

    4. jula 1956. godine je završen rad na Spomeniku poginulima i žrtvama u drugom svetskom ratu.

    U 2000. godini izgoreo je deo kaštela Wamoscher. Vatra je nastala nebrigom. Zapaljeno je suvo lišće, i od toga je počelo je da gori hrast od 200 godina, što je zapalilo krov kaštela. Krov kaštela je izgrađen od 40 kubnih metara borovine, koje je bilo potpuno suvo. Za nekoliko minuta bioskopska sala od 300 mesta je potpuno izgorela.

    Zgradu Mesno Zajednice (građena 1881. godine) selo je od svojim sredstvima počelo da obnavlja. Obnavljanje je završeno 2002. godine. Radove je izvela firma iz Crvenke.

    Vojnić István  je rođen 27. decembra 1678. godine u Subotici, on je bio prvi član u familiji Vojnić. Roditelji su bili György i Ufkrasztovits Ursula, sa dalmatinskog primorja.

    Vojnić István i njegova supruga Vidákovits Angelinánank imali su pet sinova (Lukács, Jakab, András, Simon és Mihály) i jednu ćerku (Magdolna).      

     István i njegovi pretci su služili u austrijskoj vojsci i učestvovali su u oslobađanju naših teritorija od Turaka.

    Vojnić Istvána je kraljica Marija Terezija 28. oktobra 1741. godine nagradila plemićkom titulom. U tituli se može pročitati: "Vojnić Istvánu i njegovim pretcima za vernost i službu, kao i Vojnić Istvánu za učestvovanje u bitkama protiv Turaka, za prolivenu krv njegovih predaka i sa ubeđenjem da će i dalje biti veran kraljevskom dvoru".

    Plemićko poreklo su proglasili na skupu bačkog nadbiskupa 29. septembra 1742 godine.

    1743 godine Vojnić István postaje glavni tužioc u Subotici, i time najbogatiji i najugledniji čovek ove teritorije.

    Sinovi Istvána Lukács i Jakab 1759 godine kupili su polovinu Bajše, 1761 godine jednu trećinu od Rogatice.

    1793 godine u Beču svom prezimenu su dodali "Bajsai" (bajšanin).    

    Porodica Vojnić su bili složni, zajedno su plaćali izdatke, kao što su delili i profit. Naročito su bili zainteresovani za razvoj sela. Pomagali su izgradnju mosta u Osijeku, izgradili su katoličku crkvu i županiju u Bajši. Vojnić Máté (sin Lukácsa) 1817 godine izgradio je bolnicu za siromašne, 1830 godine podigao je više krstova na Kalvariji.

    Porodica Vojnić Subotici je poklonila spomenik Sveto Trojstvo, koji se nalazi pored katedrale Svete Tereze.

    Članovi porodice Vojnić su se razišli po čitavom svetu, a oni koji su ostali ovde u našem selu izumrli su. U okolnim mestima žive potomci porodice Vojnić,a u Bajši samo jedna potomak, koji ima 70 godina.

    1. maja 1830. godine Bajsai-Vojnits Máté i njegova supruga Volarits Antónia su osnovali fond za izgradnju Kalvarije. Oni su položili 1000 forinti u taj fond.

    Pored Nove Kalvarije se nalazi Stara Kalvarija, koju je osnovao Frem Mihalj (Frém Mihály) 1817 godine. Stara Kalvarija se sastoji od mramorovog krsta Hrista, od dva krsta od drveta.

    1930. godine izgrađena je nova kalvarija, a staru su srušili, ostao je samo krst sa Hristom. Nova kalvarija sastoji od tri velika krsta i od tri kipa veličine čoveka.

    Ispod kalvarije se nalazi grobnica čija vrata su bogato ukrašena, vidi se grb porodice Vojnits i sledeći tekst na mađarskom jeziku:

   Ovde počiva plemić Bajsai Vojnits Máté tužilac u Bačko  Bodroškoj županiji. Umro je u svojoj 69. godini 1834 godine. Spomenik je podigla njegova ožalošćena udovica Volarits Antónia 1835 godine. Slava mu.

    U grobnici su još Vojnits Zsigmond (1827-1883) i ćerka iz braka sa Zákó Bertom, Vojnits Izabella (1854-1909).

Staro groblje

    Prilikom novog naseljavanja Bajše katolička crkva je koristila teritoriju dvorištva današnje Zemljoradničke Zadruge, za groblje.

    1959 godine ova površina je postala vlasništvo Zemljoradničke Zadruge. Od 1895 godine počelo je sahranjivanje na novo groblje. 1948 godine poslednja sahrana na staro groblje, i od ove godine samo su sahranjivali one, koji su već predhodno kupili grobnicu.

    Na damašnje groblje se može ući iz Mlinske ulice. Desno se nalazi krst koji je podignut 1819 godine, podigao ga je Petrás Mihály.

 Novo groblje

    Novo groblje je kupjeno od Galambos Ágnes za 1350 forinti.

    4. decembra 1905 godine crveni mramorni krst sa stare kalvarije je premešteno na novo groblje, gde i danas stoji.  

    Na početku na levi deo novog groblja su sahranjivali odrasle osobe, a na desni deo decu.

    1896 godine je izgrađena kuća za grobara, on je tu stanovao i čuvao je groblje. Kuću su srušili 1988 godine, kada je poslednji stanar Virág Anna umrla.

    1991 godine groblje je zajedno sa pravoslavnim i evangelističkim grobljem pripalo Mesnoj Zajednici Bajše.

    Krst od stare kalvarije dobio mesto na novom groblju. Staru kalvariju su osnovali Frém Mihály i supruga Koller Katalin, oni bili stanovnici Zobnatice. 1830 kad je izgrađena nova kalvarija, stara kalvarija postala je suvišna i krst od stare kalvarije 4. decembra 1905 godine po preporici županije, Kászonyi László vajar iz Budimpešte preneo na novo groblje, gde i danas stoji.  

        Krst starog groblja koji 1959 godine bio premešten u novo groblje 1994 je propao. 6. decembra 1994 godine  po preporuci sveštenika ft. Brasnyó Ferenc krst je rekonstruisan.

sastavio: Žolt Namestovski

izvori:
DAMJÁN ZSOLT: NAGYBOLDOGASSZONY OLTALMÁBAN
GAŠPAR ULMER: POSED BAJŠA, SPAHIJE I KMETOVI 1751-1849
VIRÁG GÁBOR: A TOPOLYAI ISKOLÁK TÖRTÉNETE
VIRÁG GÁBOR: A TOPOLYA MEZŐVÁROS HISTÓRIÁJA
A VAJDASÁGI MAGYAROK NÉPRAJZI ATLASZA